Шампиони у атлетици иако не виде

Нада Вуксановић и Милош Луковић из Горњег Милановца, доказ су да хендикеп не мора да буде сметња за остваривање врхунских спортских резултата. И ако слепи, деценијама су на домаћим и међународним атлетским теренима, владали у бацању кугле, диска и копља. Они су вишеструки светски и олимпијски рекордери.

" Прва такмичења показала су да имамо шансе да се надмећемо и на међународном нивоу. После првих победа, ређали су се успеси и бројне медаље.Углавном смо освајали златна и сребрна одличја, а било је и бронзаних медаља", испричала је Нада за ПЗС.

Први пут је постала првак света у Москви 1987. као атлетичар, са Олимпијаде у Сеулу 1988. донела је две златне медаље, из Барселоне 1992. златну и сребрну... годинама су се низали резултати.
Нада је рођена са оштећењем вида, али је редовно завршила основну и средњу школу. Стање се погоршавало и сада види само 5 посто. 
Милош је вид изгубио несрећним случајем у 26. години, као водоинсталатер. Две године је обилазио светске клинике у потрази за излечењем, али без успеха. 

“Лакнуло ми је када сам први пут отишао у Удружење слепих и видео да нисам сам.Да би живео нормалан живот мораш да кренеш стазама осамостаљења. Ја сам то на време схватио”, прича нам Милош, који је освојио више од 200 медаља.

Нада и Милош упорношћу су научили да не постоје препреке које се не могу превазићи.Померали су границе и спортске и личне.
" Ја сам померио границе оног тренутка када сам успео да савладам себе. А онда сам напорним радом успео да постигнем одличне резултате у спорту. Требало је тренирати два пута дневно, 365 дана у години, по снегу, леду и киши ", истакао је Милош.

“Када причам о мојој каријери, све изгледа тако лако. Захваљујући спорту постала сам дружељубивија, хуманија...али, било је ту и доста суза”, каже она.
Медаље не броје , у остају само пријатељства која су стекли.

ПЗС