Физичка активност хендикепираних особа
Бројне су околности и врло разноврсни узроци наступања инвалидитета, а као најчешћи изазивачи наводе се: последице оштећења у радном процесу, растући број саобраћајних несрећа, присутна су мања или већа рањавања у рату, природне катастрофе са својим последицама и евидентна је инвалидност која настаје рођењем.
Уз друге мере које се предузимају, спортско-рекреативне активности представљају битан фактор рехабилитације и ресоцијализације инвалида. На првом међународном симпозијуму „Спорт и рекреација у психофизичкој рехабилитацији инвалида“ истакнуто је: за инвалидне особе, међутим спортско-рекреативна активност значи знатно више од саме разоноде. Те активности су од далекосежног значаја за психофизичко прилагођавање инвалида, за њихову победу над сопственим осећањем неспособности и за сопствену социјалну реинтеграцију. Теорија савремене рехабилитације са аксиомом „није важно шта је инвалид изгубио него шта му је преостало“, овде је нашла своју најачу потврду. Физичка култура, рекреација и спортске активности за инвалидну особу су изазов самом себи ради потврђивања сопствене моћи. Као најприроднији облик лечења успешно делују а неопходан су део и наставак конвенционалних метода психо и физио терапије у процесу рехабилитације.
Спортско-рекреативне активности су често спонтана и индивидуална ангажовања, али треба рећи да оне имају и своју организациону структуру. Тридесетих година прошлог века евидентирана су учешћа и спортска такмичења инвалида. 1966. године више од 300 основних организација са више од 30 000 инвалида спортиста оснива Савез за спорт и рекреацију инвалида Југославије, који је већ 1968. године примљен у чланство Међународне спортске организације инвалида (ИСОД).
Полазни феномен спортске игре јесте постојање ривалства, које у процесу ресоцијализације има позитиван утицај, што је посебно значајно за учешће инвалидних лица. Социјални карактер спортске игре истиче се на темељу богатог искуства:…“Други феномен који нам доноси спорт и игре код пацијената јесте осећање да је он, као личност која је погођена неким трајним оштећењем, својом борбом и резултатима заинтересовао своју околину као и да се та околина интересује за њега“. (Брига Д. 1971.). На поменутом симпозијуму, немачки аутори су тврдили да спорт индиректно продужава и сам живот њихових пацијената. Особе које доживе трауму и постану тешки инвалиди просечно су живеле од 3 до 12 године после тога, док у програму рехабилитације нису уведене спортске и рекреативне активности. Сада је та баријера пробијена јер се кроз борбу за спортски резултат ствара личност спремна за опстанак, личност свесна да иза сваког успеха мора да постоји лични уложени труд. Они поседују огромно слободно време које кроз спорт посвећују себи, исказују себе и свету око себе стављају до знања да још увек постоје и да се на њих може рачунати.
Преузето из књиге Рекреација, аутор Душан Митић
