Проблеми и исхрана особа са инвалидитетом

Услед ограничености или немогућности кретања уз бројне друге факторе, приметни су здравствени проблеми инвалида. Инвалиди болују учесталије од осталог дела популације од следећих поремећаја: гојазности, повишене вредности шећера и холестерола, поремећаји варења, кардио-васкуларни проблеми итд.

Проблеми који се јављају код особа са инвалидидтетом

– ограничено кретање.
Инвалиди су у највећем броју случајева уско везани за одређени простор (кућа, нека од здравствених. установа, домови и сл.), те су принуђени да се хране онако како је то предвиђено менијем или маштом и могућношћу старатеља. Сви смо сведоци да нам се не једе увек оно што мама спреми, а на жалост ни квалитет ни разноврсност колективне исхране нису често на задовољавајућем нивоу. Стога, људи који нису ни у каквом хендикепу имају барем могућност да се повремено хране по сопственој жељи, док код инвалида је та могућност више него ограничена. Због оваквог условљавања што се тиче исхране инвалиди често одбијају неки или више оброка, а прибегавају најчешће конзумацији брзе хране (ростиљ, пицерија). Последица је најчешће поремећај липидног статуса, гојазност. Шта урадити? Направити анкету међу инвалидним особама о њиховом досадашњем начину исхране, као и о њиховим жељама и колико је могуће прилагодити мени у установама колективне исхране.
– Ограничен социјални живот.
Услед тога што су инвалиди најчешће упућени на уски круг породице, других инвалида или старатеља, мањак квалитетног социјалног живота инвалида често се компензује учесталијом употребом цигарета, грицкалица, кафе, сокова, па и алкохола, време се најчешће проводи у кући испред тв, компјутера. Последице су разни психички проблеми, болести кардио-васкуларног система.
– Недостатак инфраструктуре. Иако је позитиван помак нпр. организовање посебних паркинг места за инвалиде и изградња јавних установа па и стамбених зграда, које по пројекту морају да имају прилаз за колица, на жалост проблеми се решавају стихијски и без јасне законске регулативе.
Проблеми који се такође често јављају код инвалида јесу и поремећаји у исхрани.
Примећено је да инвалиди чешће одступају од уоброчавања и да се оброци базирају на врло касном доручку и вечери у јако касним сатима. Међу оброк (кад је иначе време за ручак), често се састоји од грицкалица, слаткиша, ређе садржи и воће. Ова појава има јако негативан ефекат на целокупно здравствено стање инвалида, због поремећаја варења и излучивања хормона задужених за метаболизам а који су условљени нормалним биоритмом дан-ноц.
Услед емоционалне нестабилности често долази и до поремећаја нормалног начина исхране. Анорексија, булимија често захватају популацију инвалида било које врсте и категорије. Овде је прво потребна помоћ стручњака из области психо-терапије а тек касније лекара, нутрициониста.
Учестала је појава да инвалиди имају и проблеме настале због смањене физичке активности, као и због само пар врста покрета ограничене амплитуде, чиме смањена физичка активност условљава успорење базалног метаболизма, склоност ка накупљању вишка масног ткива а јављају се и проблеми скелетно-мишићног састава.
Размена материја на ћелијском нивоу код инвалида је значајно смањена, а последица је вишеструко повишено накупљање отпадних материја у целом организму, чиме је јетра оптерећенија, склоност ка респираторним и уринарним инфекцијама је виша него код осталог становништва, терморегулација је поремећена, опстипација итд. Првенствено умереним вежбама, суплементима, антиоксидансима али и саветима стручњака за исхрану, могуће је на ове проблеме превентивно деловати или санирати постојеће стање.

Јово Кнежевић/Гифинг