(Пре)тежак живот инвалида у Србији
Апели кроз слогане "Пружите руку и помозите особама са инвалидитетом!", "Ми смо ту, другачији смо, а исти", "Заједно ка бољој будућности...", често остају без одјека у друштву и разумевања. Без обзира на сва обећања, уз делимично уређену законску регулативу, особе са инвалидитетом и посебним потребама немају много избора, а живот им је тежак због хендикепа са којим живе или од рођења или сплетом животних околности и болести.
"У Србији живи између 350.000 и 600.000 особа са неком врстом инвалидитета и посебним потребама, а у Београду 98.000. Прецизан број не знамо јер је списак инвалидетета дугачак и специфичан. Са видљивим недостатком дела тела код нас живи 350.000 људи, али инвалиди су и слабе и слабовиде особе, глувонеми, са мултиплом склерозом и церебралном парализом, са ампутираним екстремитетима због болести и појединци о којима се мање говори и не зна се да постоје. Иако се наглашава да ове особе имају посебне потребе, оне су исте као код свих. Сваки човек има потребу за лечењем, школовањем и послом, био хендикепиран или не", каже Ненад Абрамовић из Савеза Удружења особа са инвалидитетом.
* Какав је живот особа са инвалидитетом у Србији?
Ово је изузетно рањива категорија, инвалиди су видљиви у друштву само када су избори или се обележава дан инвалидитета, а већина живи веома лоше. Најгоре пролазе ратни војни инвалиди из Србије, избегли или расељени са простора бивше Југославије. Али, тешко је и другима који су везани за инвалидска колица. Нерадо их запошљавају, јер је послодавцима прихватљивије да плаћају пенале. Тамо где живе углавном немају прилаз и адекватно изграђене зграде да би могли да излазе напоље и враћају се. Тешко долазе и до колица, па често морамо да организујемо акције за њихову набавку. И када их набавимо, дешава се да буду шира од улазних врата зграде, па опет не могу да прођу. Посебно је тешко када се такав инвалид разболи, па мора да изађе из зграде и оде код лекара. Чак и ако живи у згради са добрим прилазом, дешава се да не може да дође до Дома здравља. Проблема је много и мора да се промени систем социјалне и здравствене заштите, стамбена политика. Када се мењају закони који се тичу инвалида, онда би требало да се инвалиди и консулутују. Они нису бескорисне особе, јер своје недостатке компензују другим чулима и могу бити апсолутно друштвено корисни.
Ненадово мишљење дели и Гордана Пушара, председник Удружења особа са инвалидитетом Београда (УОСИ), које има око 5.000 чланова. Због повреде на раду, пет година је провела непокретна. На послу јој је на шести вратни пршљен пала машина и везала је за кревет. Каже да захваљујући својој вери, снази и поверењу у доктора Антонића са ВМА који је лечио, данас хода, ради и најбоље разуме људе сличне судбине. Са огромном енергијом се бори за права инвалида и као позитиван пример наводи предузеће "Београд пут", где се налазе и просторије Удружења, јер је примио чак 30 инвалида у радни однос.
У канцеларији је за рачунаром седео у инвалидским колицима и 27-годишњи Марко Илић. У колица је доспео пре осам година, када је чистећи снег пао са висине од неколико метара и сломио кичму. Задовољан је послом и шансом коју су му у "Београд путу" пружили, живи у породичном окружењу пуном разумевања и упоран је у раду са терапеутом.
"Почео сам помало да осећам ножне прсте", каже Марко док кроз осмех скрива наду.
Горданин пример му је додатни мотив да ће и он своје ноге опет да покрене.
У нашем Удружењу су особе са различитим облицима инвалидитета - наглашава Гордана. - Постоје људи да стеченим инвалидитетом као што је Марко и они који имају друге врсте оштећења и оболења кичме, разне врсте параплегија, мултиплу склерозу, имамо слабе и слабовиде, наглуве, особе са епилепсијом... Сви имају исти проблем, да се запосле и уклопе у средину, да се на прави начин лече. Међутим, упркос томе што их Национална служба за запошљавање шаље разним послодавцима, већина не показује ни најмању вољу да их запосли. Одбијају их, не желећи ни да сазнају шта све могу да раде. А, могу готово све. Фирме радије плаћају пенале јер су износи ниски, готово смешни, него што примају инвалиде. Ако их и приме, први су на листи за технолошки вишак. То мора да се промени. Закон каже да су послодавци у обавези да на 20 запослених приме једног инвалида, а већина се о то оглушује.
* Шта још мора да се промени да би им се живот олакшао?
Морају да се отклоне архитектонске препреке. Стамбене зграде, школе, здравствене и друге државне установе немају рампе, па особе са инвалидитетом не могу нормално да приђу. Саобраћајнице морају да се уреде за све, на раскрсницама да се угради звучна сигнализација за слабе и слабовиде, као и стазе. За глувонеме мора да постоји преводилац за гласовни језик у свакој значајној институцији, као и на телевизији, а не да се налазе у ситуацији да не разумеју шта им се говори и да не могу да прате оно што их занима. Из закона би требало избацити захтев да људи којима су ампутиране ноге долазе на контролу, да би добили новац за туђу негу и помоћ или због нечег другог што им треба. Законодавац, као и сви, морају да знају да ампутиране ноге неће поново израсти и да престану да те људе на тај начин малтретирају. Такође, малтретирања морају да се поштеде и ратни војни инвалиди. Они су дали здравље и делове тела за ову земљу, а не наилазе готово нигде на разумевање!
Хендикепирано је друштво, не појединци
"Проговори, заговори, одговори", слоган је којим се студенти и млади са хендикепом, заједно са вршњацима који немају тај проблем, обраћају нашем друштву. Не воле да се о њима говори као о инвалидима, јер живе "само са неким обликом хендикепа".
"Хендикеп је у друштву, а не појединцу, јер друштво ништа не чини да те особе буде друштвено корисне, чак и када су образоване. Тражимо да се то промени поштовањем закона, да приватне фирме приме одређени број хендикепираних. У већини случајева они то не чине, јер нас не желе у свом окружењу. Радије плаћају смешно ниске казне од неколико стотина хиљада динара или донирају ситна ортопедска помагала, колица и друге ствари, задовољавајући на тај начин само форму. Тражимо да се свуда, почев од стамбених зграда и Домова здравља омогући прилаз особама у колицима. Можете ли да замислите да чак ни Дефектолошки факултет, који се бави овом проблематиком, нема прилазе већ само степенице и немогуће му је прићи", истиче Никола Ђурђевић (28), економиста у инвалидским колицима, председник Удружења грађана са и без хендикепа.
У нашем друштву не постоји свест већ само предрасуде о особама са хендикепом, које због законских одредница тешко добијају и преко потребну рехабилитацију у бањском лечилишту. Избор школа и факултета им је сужен на оне којима могу физички да приђу.
"По угледу на развијени свет, желимо да развијемо концепт самосталног живота у зградама и становима прилагођеним нашим потребама, у којима би живели са личним асистентом. У свету постоји и посебан принцип студирања за особе са хендикепом, тако што студенти без хендикепа помажу колегама у савладавању градива и за то добијају додатне бодове", каже Ђурђевић.
Новости
