Дарко Бабић: ПОЖЕГА ИЗ МОГ УГЛА - како се кретати улицама у инвалидским колицима

Пожега - Да ли знате колико су високи ивичњаци, стрми пешачки прелази, или који објекти имају приступне рампе за особе са инвалидитетом?

Особе које немају тешкоће у кретању о томе често и не размишљају, али за кориснике инвалидских колица, неприступачни објекти и баријере утичу на све аспекте живота.

Дарко Бабић, академски сликар из Пожеге дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду 2000. године. Убрзо након завршетка студија, дијагностикована му је мултипле склероза, и он се из Београда враћа у родну Пожегу где и сада живи. Дарко нам је показао како изгледа кретати се пожешким улицама у инвалидским колицима.

Дарко Бабић, академски сликар из Пожеге, фото: ПЗС

„Изгледа као да је милина кретати се пожешким улицама, и да је све приступачно због тога што је Пожега равна, али то и није баш тако. Из моје перспективе, када сам возач инвалидских електро-колица, ја сам буквално морао да научим град напамет. Да знам како изгледа сваки тротоар, свака улица, где има рупа, где су ивичњаци високи, може ли се прећи ивичњак или да бирам место где ивичњака нема. Јер вам се, у супротном, може догодити да не стигнете тамо где сте кренули ", прича за ПЗС Дарко Бабић.

Баријере у окружењу могу спречити или ометати приступ објектима и услугама, изазвати осећај збуњености или чак узроковати повреде.Велика сметња су паркирани аутомобили, рампе које су исувише стрме и високи ивичњаци на пешачким прелазима.

„Испред неких пешачких прелаза су тако високи ивичњаци да су потпуно неупотребљиви, колица не могу да их превазиђу. Ако би се и усудио да прођем, вероватно могу и да се преврнем. То нису ивичњаци, то су степеници. Тако да ако ивичњак није добар, онда за особе које су корисници колица није употребљив ни пешачки прелаз, ни тротоар, па ни тај део улице ", каже Бранко и додаје да у том случају они који не познају терен морају да траже други прелаз, са спуштеним ивичњацима.

Готово 40% опште популације има потребу за превазилажењем архитектонских баријера у урбаним срединама, мајке са децом у колицима, тешко покретљиве особе , корисници ортопедских помагала или инвалидских колица. Свака неравнина на тротоару за њих може бити тешко премостива.

„За људе који немају физички здравствени проблем и самостално се крећу, неравнине су ствари о којима углавном и не размишљају. Можда их доживљавају естетски, у смислу ваљало би да је лепше и уређеније, али ће их лако прећи , прекорачити или прескочили. За нас који користимо колица, за мајке које децу возе у колицима, или за старије особе које се теже крећу, и најмање неравнине су врло озбиљне препреке у животу, и отежавају га непотребно много", каже Дарко демонстрирајући како се прелази преко једне од таквих неравнина.

Физичке или архитектонске баријере директно су повезане са укљученошћу особа са инвалидитетом у друштво, њихово уклањање је први и најважнији корак ка инклузији. А корак напред била би изградња приступачних објеката. Циљ је да сви могу да користе јавне зграде и установе . Приступачност не угрожава урбане средине и архитектуру – она их побољшава. Мали корак напред је постављање рампе на уласку у реновирани биоскоп пожешког Спортско- културног центра.

„Током садашње реконструкције, мене одушевљава то што је неко размишљао да омогући квалитетну приступну рампу, доброг нагиба, довољне ширине. То знали да људи који живот живе користећи инвалидска колица могу безбедно да дођу и уживају у биоскопском репертоару, позоришној представи или било каквом догађу у том простору. То је изузетно драгоцено за све нас који се крећемо у инвалидским колицима", истиче овај пожешки уметник.

Једини лифт за особе са инвалидитетом постављен је у објекту пожешког Удружења "Форца" ,које се бави и социјалном инклузијом. Из тог удружења истичу да приступне баријере углавном постоје због ограничених погледа или нетачних претпоставки на питање инвалидности.

Горан Ђукић из пожешког Удружења Форца, фото: ПЗС

„Особе са инвалидитетом нису видљиви у граду. Често када разговарамо на ту тему , са надлежнима или са грађанима, констатација је да их има мало. Има их мало зато што не могу да се крећу слободно. Има их много више, али ми виђамо само оне најупорније , које такве препреке не спречавају да неке послове самостално обављају . Природна је потреба човека да буде самосталан", истиче за ПЗС Горан Ђукић, из пожешког Удружења Форца.

Неприступачно окружење доводи до ограничавања или потпуне немогућности да се особе са инвалидитетом слободно крећу, лече, школују, запошљавају или баве културним и спортским активностима. Због тога је од изузетне важности ангажовање свих који раде или могу помоћи у решавању ових проблема.

„Зар то не би могло да буде бар постепено решавано, једно по једно. Хуманије, освешћеније, другачије. Мислим да људи чија је професија да се баве архитектуром или урбанизмом, који раде на таквим местима или који су на позицији одлучивања, све ово на шта указујемо морали би да имају и људски и професионално високо у својој свести. Једноставно је то урадити, само ако постоји добра воља и ако се поштује закон који већ постоји", истиче Дарко Бабић.

 

ПЗС