Предраг Бошковић - ВРЕМЕ МЕРИМ ПО ДЕЛИМА КОЈЕ САМ ОСТВАРИО

Косјерић - Кроз прозор моје собе види се пола Србије , каже Предраг Бошковић из села Мушићи код Косјерића, показујући врхове Златибора, Копаоника, Рудника и Голије, који се пробијају кроз сивкасте облаке. Али, до многих предела који се простиру пред његовим очима, Предраг још увек није доспео. До места на која је стигао, стигао је на плећима најснажније особе у његовом животу. Мајка Олга нашла је начин како да помогне сину који се од рођења бори са церебралном парализом.

Предраг Бошковић и његова мајка Олга, фото: ПЗС

„Моја мајка је мајка храброст, она ми је највећа подршка увек била. Живот је њен поклонила мени и поделила га са мном", прича Предраг за ПЗС.

Његова мајка Олга одувек је била спремна и маљенска брда да помери за сина.

Олга Бошковић, фото: ПЗС

„Четири године носила сам га на раменима до школе. И по киши и по снегу. Кад је завршио први разред са врло добрим успехом, била сам пресрећна", поносно прича Олга, која је дубоко загазила у осму деценију живота.

Ни Предраг се није предавао, а парализа десне стране тела није га омела у остваривању циљева које је себи постављао. Испод трема родне куће сместио је своју дрворезбарску радионицу. Све што очима види, Предраг од дрвета може и да направи, једном руком.

„Десном руком придржавам предмет или дрво које обрађујем, а све што треба да урадим - урадим левом руком", прича Предраг и додаје да се са дрветом најбоље сналази.

Овом занату Предраг се окренуо пре 30 година. Тајне посла научио је од старог столара из комшилука.

„Годинама сам дане и дане проводио гледајући како он обрађује дрво. И ако се може рећи да се очима краде занат, ја сам га крао. Гледао сам и учио. Али, морам признати да се ради и о таленту, а чини ми се да ја имам талента за овај посао", каже Предраг док шмиргла дрво од кога ће направити нови сувенир.

У кући старој 120 година, Предраг живи окружен стварима које је сам направио. Полице, кухињски елементи, клупе, разни сувенири, изашли су из његове радионице. Ни једна техника није му страна, од гравуре до декупажа и пирографије. Сваки предмет је нови подвиг.

„Све што направим има своју функцију. Треба много стрпљења и живаца, али то је за мене одмор. За мене је успех кад видим шта сам направио, и тада сам срећан као дете када добије нову играчку", прича нам Предраг показујући сувенир са грбом Србије, који је направио од неколико стотина палидрваца.
Велика љубав овог вештог дрводеље је и музика. Радио је деценијама био саставни део његовог живота.

„Пре него што сам почео да се бавим овим занатом, сваки дан проводио сам уз радио. Много сам научио слушајући разне образовне и забавне емисије, кроз њих сам упознао и различите професије, пределе, занимања... То је био мој прозор у свет. Тада није било могућности као сада, да можете да чујете песму коју волите кад год пожелите, него сам чекао и по неколико дана да снимим то што желим. А када ми то успе, не могу вам описати моју срећу. Ове млађе генерације тешко да би то могле да разумеју", са радошћу у гласу сећа се Предраг прошлих времена.

Овај храбри и духом снажни Косјерац, каже да је одувек имао и подршку породице, брата Томислава, снахе и братаница, али и родбине и комшија, који су увек били ту за њега.

„Кад крене комшија да коси ливаду, поведе и мене. Ја не могу да му помогнем, али направим неку лепу фотографију, мало се испричамо, и брже прође дан и њему и мени. Био сам са рођаком и на Дивчибарама, Златибору... Неке од мојих најлепших фотографија направио сам управо на тим местима", каже Предраг показујући нам фотографије које су завршиле на друштвеним мрежама.

Предраг не мери време сатима, већ успесима које је постигао тог дана.

 

ПЗС