Удружењa особа са инвалидитетом подстичу њихову видљивост у друштву

Пожега - Удружења особа са инвалидитетом подстичу афирмацију њихових права и већу социјализацију. Циљ је да се покрену позитивне промене, побољша положај особа са инвалидитетом у друштву, али и подстакне њихова креативност и иницијатива.

Удружење за церебралну и дечју парализу из Пожеге, фото: ПЗС

Удружење за церебралну и дечју парализу из Пожеге, које је основано 2007. године, има 80 чланова. У овом Удружењу максимално се труде да свим члановима, са различитим облицима инвалидитета, изађу у сусрет, како би се што лакше уклопили у свакодневни друштвени живот. Зоран Петровић, радо долази у Удружење, где је научио и да слика.

Зоран Петровић, фото: ПЗС

"Лепо ми је да дођем. Имамо рачунар, цртамо, дружимо се", прича Зоран за ПЗС, док завршава свој цртеж са јесењим мотивима.

И младе Пожежанке Анита Павловић и Сања Јешић, овде су заволеле сликања, али долазак у просторије Удружења за њих значи и много више.

Анита Павловић и Сања Јешић, фото: ПЗС

"Значи ми да дођем овде, да нисам сама у стану. Овде сам научила и да цртам", каже Сања Јешић.

Велику улогу у животу особа са инвалидитетом пре свега има породица, која је кључна како у њиховом одрастању тако и у мотивисању за укључивање у друштвени живот.

Љубинка Стефановић, фото: ПЗС

"Мој син Иван је срећан када дође у Удружење, и када се вратимо кући видим да је испуњен. Ми радимо са њим колико можемо, и све што је у нашој могућности, али када дође овде види се да је радостан", каже за ПЗС Љубинка Стефановић.

Удружења особа са инвалидитетом су неизоставни део једне заједнице, јер су мост између оних који указују на проблеме и оних који би требало да раде на њиховом решавању. Могу бити и механизам за артикулацију интереса о битним питањима њиховог свакодневног живота. Једно од тих питања је и запошљавање.

Загорка Павловић, фото: ПЗС

"Не можемо их , када остану сами после нас, гурати у домове или стационаре. Има ту доста деце која могу да раде, и која би уз помоћ асистената савладала одређене послове. Треба им подшка у почетку, али они би то врло брзо схватили и могли да одраде. Важно је да имају неки свој приход, остварен од њиховог рада, да се осећају вредним", истиче за ПЗС Загорка Павловић, Анитина мајка.

Удружење продубљује и заједништво међу породицама, које имају сличне проблеме и муче их исти страхови.

Радојка Петровић, фото: ПЗС

"Кад је изашао онда мислим где је, како се неко опходи према њему, како он према другима... И шта даље, кад ми као родитељи будемо остарили, где ће њима бити место!? Ја сам самохрана мајка јако дуго. Зоран прима очеву пензију од 9.000, и ми са тим живимо", каже Радојка Петровић и додаје да најчешче изостаје разумевање друштвене заједнице.

Породице особа са инвалидитетом имају мање могућности остваривања зараде. Многи родитељи су или самохрани, или због обавеза према детету само један члан породице ради. Закон родитељ неговатељ могао би да буде од помоћи, каже Радивоје Павловић, Борков отац.

Радивоје Павловић, фото: ПЗС

"Много би нам значио тај Закон. Имали би неку сигурност и деца и родитељи. Осећали би се сигурније и у случају болести, то би био неки извор прихода. Овако се размишљамо шта ће бити ", прича Радивоје.

Из пожешког Удружења истичу да је још увек велики број особа са инвалидитетом невидљив. Живот проводе између четири зида.

Милош Ђуришић, фото: ПЗС

"Различити су разлози за ту невидљивост. Или немају неког ко ће да их довезе, или је у питању незаинтересованост родбине, старатеља или родитеља. Лакше их је сместити у четири зида, него се потрудити да они дођу у Удружење, да се друже. Нису ни они увек расположени за дружење, али мора их неко подржавати", прича за ПЗС Милош Ђуришић, који свакодневно у електричним инвалидским колицима сам пређе по неколико километара од Висибабе до Пожеге. Милош је члан Удружења од самог оснивања, а две и по године био је и председник.

Удружење за церебралну и дечју парализу из Пожеге има своје просторије, кућу коју им је 2014. године, донирала Хуманитарна организација Француска народна помоћ. Али за оснаживање овог Удружења подребна је додатна подршка, каже Милош.

"Да би особе са инвалидитетом биле видљивије и долазиле у Удружење, морају бити мотивисане. Прво треба да стекну поверење, а после ће бити лакше. Да би то све функционисало треба нам ауто или неко специјализовано возило, али и већи број људи који би био мотивисан да ради у Удружењу", истиче Милош.

Слике чланова пожешког Удружења, фото: ПЗС

Један од циљева Удружења је и пробудити свест људи да су особе са инвалидитетом равноправни чланови друштва. Доказ за то су и слике које су чланови пожешког Удружења урадили уз помоћ и савете академског сликара Дарка Бабића. Ове слике за сада је на изложбама видела публика у Београду и Пожеги. На тај начин сваком аутору омогућено је да се осети као део уметничке заједнице.

 

ПЗС