Небојша Ђурић - Воља је покретач свега

Ужице - Не стиже се високо надмашивши друге, већ победивши самог себе, у ову реченицу могао би да стане животни мото Небојше Ђурића, параатлетичара из Ужица. Тек када је победио себе, успео је да постане европски шампион у бацању диска и вицешампион у бацању кугле. На континенталном првенству у Берлину, прошле године, за 40 центиметара надмашио је дотадашњи планетарни рекорд у бацању диска. Важећи светски рекорд је у његовом власништву 39,84 метра.

Небојше Ђурића, фото: ПЗС

„Осећај на трону се не може описати речима, то једноставно морате да доживите. У том тренутку као да је време стало, та два минута док се окитите медаљом, слушате химну и гледате заставу то је непроцењиво. То је један од мотива забог кога гурате себе до крајњих лимита", са осмехом на лицу прича за ПЗС млади Ужичанин.

Небојша се сада са својим тренером Николом Радовановићем, спрема за Светско првенство у Дубаију. У одличној је форми и нада се добрим резултатима.

„Биће жестока конкуренција. Ту је стара екипа са којом се боримо годинама, али стигли су и млади момци. Колико год имам снаге спремаћу се, јер овај спорт је физички захтеван. Морате да будете јаки и брзи да би стигли до најбољих резултата", сигуран је у себе шампион.

Није било лако стићи до титуле шампиона. Небојша је био запослен у једној грађевинској фирми из Ужица. На терену код Суботице , у новембру 2010. године, кипер камиона који је возио подигао се и ударио у мост. Небојша је повредио кичму. Опоравак, бања, нада…

„Након тога следи борба са самим собом, да не паднете у очај. Породица је мени била највећа подршка у животу, мој син улио ми је снагу ", каже Небојша и додаје да је сваки милиметар у спорту померен великим трудом и радом.

Атлетику је почео да тренира годину дана након тешке повреде, али је после пар месеци одустао, и вратио се лечењу.

„Требало је много снаге и енергије да пребродим ситуацију у којој сам се нашао. Први пут сам 2011. године видео како изгледа параспорт, конкретно атлетика. Тада сам упознао Милоша Зарића и тадашњег тренера Челиковића, и пробао како ће то да иде. Нажалост, одустао сам после пар месеци, вратио се лечењу у бањама, и опет затворио у четири зида", сећа се Небојша.

Након три године од првог покушаја, враћа се спорту, на инсистирање и наговор пријатеља и суграђанина Милоша Зарића.

„Те 2014. године Милош се вратио са ЕП у Свонсију са сребрном медаљом, и ја наравно понешен његовим успехом, вратио сам се спорту. Али, овог пута чврсто решен да то желим и хоћу. Прва велика медаља је пала на ЕП у Гросету у Италији, бронза у бацању копља и сребро у бацању кугле.То су прве медаље и мени најдраже, заувек остају у сећању, јер се све дешава први пут", са поносом се сећа својих првих одличја.

Шампион из Ужица каже да је искуство учинило своје, али да за свако такмичење спортиста поред физичке форме, мора бити и психички спреман. Сада је најјачи када је најпотребније. Мотивишу га нове победе и медаље.

„Ја се водим идејом да је воља покретач свега. Мој главни мотив у спорту је олимписко злато. То сваки спортиста жели, јер је то врхунац спортске каријере. Зато човек треба да се бори, и да верује да то може да оствари. Воља, то је најбитније", каже Небојша.

ПЗС