Милош Луковић: Спорт ми је променио живот

После свих трагедија које су ми се догодиле, ја сам наставио живот и успешно водим породицу, боље него многи видећи, прича слепи атлетичар Милош Луковић (70) из Горњег Милановца, вишеструки рекордер и освајач бројних медаља.

“ Прву медаљу освојио сам 1979. године у Смедеревској Паланци, на републичком такмичењу у атлетици, и од тада сам се са спортских надметања увек враћао са одличјем на грудима ”, са поносом прича Милош.

Милош Луковић, фото: ПЗС

Освајач је више од 200 медаља међу којима је највише златних.Још увек нису оборени његови државни рекорди у бацању кугле и копља, које је постигао на првенству у атлетици за слепа и слабовида лица у Панчеву и Бајиној Башти.

“Као појединац освојио сам највише на свету златних медаља у бацачким дисциплинама. У куглању бележим рекорд: 477 оборених чуњева са стотину кугли”, каже Милош.

Милош је вид изгубио несрећним случајем у 26. години, на Белим водама код Ужица. У тренутку када се догодила несрећа већ је живео у Горњем Милановцу, и као водоинсталатер радио у Металцу. С надом је обилазио домаће и светске клинике у потрази за леком. Спас је тражио у Русији, Француској, Немачкој, али је након две године сазнао да више никада неће прогледати.

“За мене је била катастрофа када сам изгубио вид, нисам могао да замислим живот у мраку. Две године сам проживљавао најтеже тренутке, ишао сам за леком, али без успеха. Тек када сам се учланио у Савез слепих и слабовидих, схватио сам да нисам сам на свету, нисам једини који не види...и онда сам полако почео да настављам са животом”, сећа се тешких тренутака Милош.

И пре несреће се бавио спортом, био је одличан фудбалер, гимнастичар, скакач у троскоку...Током протеклих 38 година, свакодневно је тренирао. Учешће на спортским мегданима вратило му је веру у живот.

“ Чим сам кренуо са спортским такмичењима, променио ми се живот из корена. Упознао сам много пријатеља, са којима сам се надметао али и дружио током каријере. То ми је много значило, јер ништа нема горе од усамљености. Сачувао сам своју психу”, објашњава Милош.

Многе способности стекао је након несреће која му се догодила. Уместо изгубљеног вида, ојачала су друга чула.

“По звуку тачно знам где ми падну диск или кугла! По боји гласа разазнам како чије лице отприлике изгледа. Градом ходам сам, тек мало користећи штап, као да гледам... Најзначајније је да се човек осамостали”, истиче Милош .

Подршку је увек налазио у својој породици, али је и он био ослонац кћерки Звездани, супрузи која је преминула пре две године, и сада унуку .

Звездана Луковић, кћерка, фото: ПЗС

“ Увек сам имала очеву подршку, давао ми је ветар у леђа. Поред њега сам у животу имала све. И ми смо њему били подршка, радовали смо се сваком његовом успеху.Када сам ишла са татом на такмичења имала сам већу трему од њега., јер сам много желела ту медаљу и због њега и због нас”, прича Милошева кћерка Звездана.

Милош каже да му је у спортској каријери највише значила подршка Наде Вуксановић, спортске колегинице која је такође постизала врхунске резултате на домаћој и међународној атлетској сцени.

“Дружимо се више од 30 година. Много је допринела свим мојим успесима. Међусобно смо се бодрили и подржавали, заједно тренирали”, не заборавља Милош.

И ако је пензионер, од спорта неће одустати док га здравље служи.

“ Још увек сам активан. Свако јутро вежбам. У 7 сати почињем са фискултуром, трчање, чучњеви, разгибавање”, прича спортски рекордер и додаје да су га златна признања мотивисала за нове изазове.

ПЗС