Свакодневна борба за већу видљивост особа са инвалидитетом
Косјерић - Удружење за церебралну и дечју парализу из Kосјерића, које је основано 2005. године, има 25 чланова. Председница Удружења Слађана Лечић, истакла је да на сеоском подручју живи 80 посто активних чланова.
Свакодневна борба за већу видљивост особа са инвалидитетом, фото: ПЗС
„Долазак у Удружење за њих је једини прозор у свет, једини излазак и могућност за социјализацију и дружење. Ово им је једино место на које они одлазе. Доста њих се више и не лечи, у смислу да је систем такав да више не могу ни у бању, јер су прешли одређене године. Онај ко нема пара, не може себи да приушти бањско лечење, тако да нигде не иду. Удружење им дође као једино место у које долазе да се друже са својим другарима ", истакла је за ПЗС Слађана Лечић.
У овом Удружењу, бројним радионицама, труде се да својим члановима пруже подршку како би се што лакше уклопили у свакодневни друштвени живот. Циљ је и да подстакну позитивне промене, њихову креативност и иницијативу.
Слађана Лечић председница Удружења за церебралну и дечју парализу у Косјерићу, фото: ПЗС
„Имамо радионице психо-социјалне подршке породици, на којима са психологом радимо индивидуалне и групне разговоре. Организујемо и едукативне и креативне радионице. У оквиру општинског пројекта два пута недељно имамо радно окупационе активности. Радимо и на бољој информисаности родитеља и афирмацији права. У Удружењу су ангажовани стручни волонтери који одговарају на њихова питања. Са друге стране наши чланови јако воле да се друже, па у просторијама удружења организујемо рођенданска славља, журке..", каже председница Удружења за церебралну и дечју парализу.
Велику улогу у животу особа са инвалидитетом пре свега има породица. Она је кључна како у њиховом одрастању, тако и у мотивисању за укључивање у друштвени живот заједнице.
„Мислим да нема везе да ли они живе на селу или овде у чаршији. Просто је у питању менталитет породице. Kолико су спремни отац и мајка да дете са инвалидитетом буде видљиво, а да ли је оно у граду или на селу, то је свеједно. Наравно, ако живе на селу теже им је из техничких разлога, треба да дођу до града, ауто да их довезе...Али ако су они спремни да изађу са својим дететом и да своје дете воде свуда , да немају проблем са тим да ли ће их неко видети , да ли ће неко упутити сажаљив поглед... то може да буде једини разлог због кога би неко остајао код куће", каже Слађана Лечић.
Што је мање предрасуда у породици то ће и особе са инвалидитетом бити сигурније у себе, истиче психолог Ана Милетић Миловановић. Ипак, породице на различите начине прихватају инвалидитет неког од својих чланова. То је посебно видљиво у селима, која су традиционално конзервативне средине.
Ана Милетић Миловановић психолог, фото: ПЗС
„Kада су у питању породице које имају члана са инвалидитетом , ту се срећемо са различитим примерима. Имате ситуацију када је особа презаштићена из страха да се не повреди, да се не суочи са неким неуспехом, да се заштити од свих могућих повреда или било каквих фрустрација. Родитељи или неко блиско окружење склони су да га штите и не излажу неким искуствима. А ми кроз искуства, преко којих се суочавамо и са успесима и са неуспесима, растемо и стичемо самопоуздање. Овде већ имате једну дозу спутаног одрстања, спутаних могућности да сазнате ко сте и шта можете . То је једна врло честа страна породичне приче. Али имате и других ситуација, ситуације стида. Да село не види и не сазна, па се често тај члан породице држи скрајнут од свих друштвених контаката. И не само то, него просто није ни видљив у систему . Онда имамо ситуацију да када остану без родитеља, те особе остану препуштене саме себи. Дешава се да нико нема информацију да треба да преузме бригу о њима, или да им је потребна нека врста помоћи и подршке", истакла је за ПЗС Ана Милетић Миловановић.
За многе особе са инвалидитетом које живе на сеоском подручју, изолација значи одсуство. Суочени са негативним ставовима и препрекама, неки од њих верују у стереотипе о себи. Резутат тога је ниско самопоштовање, и сумња у личне способности.
„Овим особама заиста треба организована помоћ, а мислим да то тренутно није омогућено. Чак мислим да ништа боља ситуација није ни у граду. Имамо много тога на папиру , формално као неку подршку али у реалности су ствари много другачије", каже Ана Милетић Миловановић.
Због тога је поред подршке у удружењима и породици,за решавање проблема са којима се свакодневно суочавају особе са инвалидитетом, најбитнија институционална подршка.
ПЗС
