Вељко Матовић - ПОЕТА У ДУШИ

Косјерић - Вељко Матовић, из села Мушићи код Kосјерића, од рођења се бори са церебралном парализом , али снага коју носи у себи јача је од свакодневних проблема. За овог младог песника уметност је снажнија од физичке моћи, она је спас и избављење.

Вељко Матовић, фото: ПЗС

„У нама свима чучи неки скривени таленат, који се испољи кроз неку страст, а ја сам одувек волео књижевност. То је моја велика љубав , коју ми је пренела учитељица Слађана Милаковић, и на томе сам јој неизмерно захвалан. Увек сам читао, и поезију и прозу, и вероватно се тако избрусио мој песнички таленат", прича за ПЗС овај млади поета.

Вељко је прву песму написао пре пет година, и посветио је пријатељима Драгану Поповићу и Предрагу Бошковићу, којима инвалидитет није био сметња у остваривању циљева. Одувек се дивио њиховој снази и моћи да искажу таленте у музици или дрворезбарењу.

„Ваљда се цени човек изнутра, а не колико види и како хода. Сви можемо да учимо од Пеђе и Драгана, неуморних стваралаца пуних воље за животом, који никада не кажу - тешко ми је. И ми смо људи као сви други, живимо живот пуним плућима , без посебних потреба", написао је Вељко у својој првој песми.

Поезија је Вељку отворила нове и другачије видике, због чега и препреке са којима се суочава види другачије. Његови стихови су стихови наде, сете и бриге. Али, и љубави. Један необичан тренутак довољан је за инспирацију.

„Инспирише ме природа, њен мирис, пролазници, лепе жене, све што живот чини лепим. Довољан је један леп дан који проведем напољу, да будем у неком друштву где раније нисам био, све то покрене емоције у мени. Пишем и када сам тужан, тада имам осећај да се ослободим неке негативне енергије, и буде ми лакше. Kроз стихове се ослободим туге, а срећу учиним још већом", каже песник из Мушића.

Овај млади песник одувек је имао подршку породице и другова из школских клупа. Успешно је завршио средњу Пољопривредну школу, у којој је поред образовања стекао и пријатеље за цео живот. Мајка Милица подстицала је Вељка да буде сигуран у себе и ради на својим талентима и потенцијалима.

Милица Матовић, фото: ПЗС

„Ми се узајамно подржавамо, и могу вам речи да сам најпоноснија мајка на свету. У свему га подржавам, све што замисли ја сам ту да му помогнем, да иде напред. Никада нисам рекла да нешто не може, него увек да мора и може", прича Милица која је посебно поносна на песнички таленат свог сина.


Вељку нису страни ни послови у сеоском домаћинству. Његова помоћ родитељима у обављању пољопривредних радова, увек је добродошла.

„На имању радим све што треба. Храним стоку, слажем дрва, купим шљиве, сређујем летину...на селу увек има посла, и ту сам да помогнем све што могу", каже Вељко и додаје да би родне Мушиће само на неколико месеци мењао за живот у граду.

„Можда само током лета, због тога што у граду има доста културних дешавања, које бих волео да посетим. Али, зими имам и у селу неко своје време, које искористим за писање поезије и читање књига. Жао ми је само што су нам села све празнија, и што је у њима све мање младих људи".

Вељкове жеље везане су за поезију. Kњижевно вече и збирка песама, кроз које ће његови стихови угледати светлост дана, усрећили би овог младог поету из Мушића.


ПЗС

Датум објаве: 24.12.2019.

Share






ФОТОГРАФИЈА


Вељко Матовић, фото: ПЗС

АУДИО


ВИДЕО