Милош Зарић - ОДУСТАЈАЊЕ НИЈЕ ОПЦИЈА

Ужице - Његово име је Милош Зарић, и обично иде уз реч - победник. Параолимпијац из Ужица, у град на Ђетињи враћао се као светски и европски шампион, и вицешампион у бацању копља и кугле. Прве медаље освојио је на ЕП у Холандији пре девет година.Четири године касније у Свонсију, други међу европским копљашима. Вицешампион на светском шампионату у Дохи, и злато у Гросету, Лондону и Берлину.Рушио је личне рекорде.

Милош Зарић, фото: ПЗС

"Злато сам освојио резултатом од 31,60 метара и тако оборио рекорд шампионата Европе, који сам рушио три пута за редом. Медаља из Берлина је била треће злато које је са тог такмичења стигло у Србију, од укупно седам одличја", прича за ПЗС овај Ужичанин.

Милош је наш први параолимпијац који је био учесник и на Летњим и на Зимским олимпијским играма. У Пјонгчангу се такмичио у нордијском скијању на 800 метара.

"Био сам свестан да ме чека нешто ново и веома тешко, али десетогодишње искуство и воља која ме носи кроз живот, говорили су ми да и у овом спорту могу да се надмећем.Не постоји физички захтевнији спорт од нордијског скијања. Тактика је занемарљива, све је у снази тела. Али за сваки успех у спорту морате бити дисциплиновани и поштовати правила. Када уђете у спортску машину, нема назад. Сваки пут се враћаш", каже Милош.

Његова воља тврђа је од кугле и копља са којима је низао успехе. Све медаље сковане су инатом и надљудским напорима, да докаже животу да нема непремостивих препрека. Када је пре десет година одлучио да тренира атлетику није било лако, али није одустајао.

"Мени је било много теже него другима, другачији су били услови. Ми сада имамо колективни рад, справе, опрему, залажемо се једни за друге... а ја када сам почео пре десет година , био сам једини у западној Србији који је тренирао атлетику. Отишао сам у Београд код друга Драженка Митровића и он ми је дао једно копље, један диск и једну куглу. Тако сам почео, и тако сам тренирао годинама. Буквално сам скупљао људе на улици ко ће да ми помогне, да ми додаје копље, диск, куглу. Али, то се све превазиђе када желите да остварите неки циљ", прича ужички шампион.

Није било лако, водити борбу са резултатима и са телом.Милош је у новембру 2007. године у саобраћајном удесу доживео тешку повреду кичме. У тренутку се све променило. Осам месеци провео је у болници, а уследио је и дуг опоравак у бањи.Прогнозе су биле лоше, али није клонуо духом. За само две године вратио се на терен где је провео детињство.

"На ужичком стадиону сам био скоро сваког дана. Играо сам фудбал на тим теренима и ту одрастао, и ту сам се поново вратио". каже Милош. Оформио је и Атлетски клуб „Пора“, који је један од најтрофејнијих у западној Србији.

"Када смо основали клуб имали смо четири члана, а сада петнаест. Имамо и чланове из Зрењанина, Деспотовца, Уба, Књажевца", истиче Милош, који је познат и по томе што успева да мотивише особе са инвалидитетом да се укључе у спорт.

"Мали број особа са инвалидитетом се сам јави са жељом да изађе из куће и почне да се бави спортом. Најчешће морате да их мотивишете, да их позовете и објасните им шта ће се све променити у њиховом животу ако донесу такву одлуку. Треба да изађу због нових и неочекиваних ствари које ће им се догодити, због дружења, путовања, победа до којих могу да стигну. Све то неће им се догодити ако остану затворени у своја четири зида. Људи који желе да дођу и почну да тренирају треба да истрају дуже у томе, да не одустају и не предају се. Ја пре свега волим живот и због тога не одустајем", каже спортиста који се може похвалити упорношћи и снагом да осваја врхове о којима многи маштају.

ПЗС