Не постоје границе наших могућности

Ужичанке Радојка Јанковић и Ковиљка Караић веште су плетиље, али пустовање вуне за њих је био прави изазов. Први пут за ову технику обраде вуне сазнале су на радионици Међуопштинске организације савеза слепих и слабовидих из Ужица.

Радојка Јанковић, фото: ПЗС

"Ми смо чувари традиције и обичаја које не желимо да се изгубе. Ручни радови су ми добро познати, али је пустовање вуне за мене било једно ново и много лепо искуство. Мислила сам да нећу успети да се снађем, али све је ишло како треба и научила сам и ову стару технику", прича за ПЗС Радојка Јанковић, која је свој радни век провела као пекарка.

Полазнице радионице , овом техником за упредање влакана, старијом и од ткања, направиле су лоптице и подметаче. За седамдесетседмогодишњу Ковиљку, која је пола свог живота чланица удружења слепих , нема дилеме - ове рукотворине су права уметност.

Ковиљка Караић, фото: ПЗС

"Све у животу треба научити ако вам се за то пружи прилика. Ово је за мене уметност, да нешто што никада нисам видела, нисам ни знала да постоји, ја успем да направим. Мени је то био изазов", поносно прича Ковиљка, и додаје да је најбитније топлом водом и сапуном добро уваљати вунена влакна која се слажу у слојевима. Њена другарица Радојка каже да пустовање није брз и једноставан процес, али да из читавог поступка настаје диван производ високог квалитета.

"Схватила сам да толико ствари може да се уради само ако имате воље и потрудите се. Нема тога што не можете да урадите, само ако хоће", каже Радојка.

Радојка Јанковић и Ковиљка Караић, фото: ПЗС

Ове две даме, у раном детињству, научиле су да иглама исплету све што се рукама може створити. Храбро се боре са предрасудама у свом окружењу, а својим радовима доказују да су могућности исте, али је њихово знање веће. Границе су помериле жељом да науче нешто ново.

"Често ме за неки мој рад питају да ли сам то ја урадила, и како човек који не види то може да направи. Зашто не би могао? Ако га нешто интересује може да уради, али ако га не интересује - ни кад види не може ", каже Ковиљка.


Кроз креативни рад свака особа долази у контак са најдубљим емоцијама, а дружење има и тераписјки ефекат.

"Много ми значи да са овим женама поделим по неку причу. Радимо и разговарамо, поделимо и муку и срећу. Лакше нам је у друштву, него да код куће будемо саме", сложно причају ове две даме, настављајући да преплићу игле вредним рукама.

ПЗС

Датум објаве: 07.11.2019.

Share






ФОТОГРАФИЈА


Радојка Јанковић и Ковиљка Караић, фото: ПЗС

АУДИО


ВИДЕО