Шах је и мост пријатељства
Ужице - Ужичани Перо Савичић и Петар Кораћ, већ дванаест година сваког понедељка састају се на партији шаха. За њих је ова игра и спорт и наука. Има тај такмичарски елемент, али кажу да је и много више од тога. За шаховском таблом знају да проведу и по пет-шест сати.
Петар Кораћ и Перо Савичић, фото: ПЗС
"Ово је тренинг за мозак који побољшава меморију и развија логику. То је за нас велико задовољство, јер волимо шах. Некада причамо, али чешће се концентришемо на партију и шта се дешава на табли, и само играмо. Понекад и седам осам партија за редом", каже Перо Савичић, који је у граду на Ђетињи познат и као виртуоз на хармоници.
Добри пријатељи, али и противници за шаховском таблом, Перо и Петар, кажу да не броје међусобне победе. Најважније је матирати противнике који долазе из других удружења.
Перо Савичић, фото: ПЗС
„Нисмо оптерећени победом, и пораз спортски подносимо", прича за ПЗС Петар, док Перо у исти мах додаје да играју на такнуто - макнуто, без сата.
Научили су да играју шах још као деца. Вишедеценијско искуство обезбедило им је и учешће на бројним турнирима.Пре неколико година Ужичани су покренули и надметање шахиста из удружења слепих и слабовидих особа на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине.
„Прво смо кренули са комшијским организацијама из Пријепоља и Пљеваља. Касније се то проширило на Горажде, Фочу, Бијело Поље, Нови Пазар, тако да сада имамо 5-6 удружења, и можемо рећи да играмо међународне турнире. Долазе нам јаки шахисти, и морам рећи да се води огорчена борба за победу", каже Петар.
Ове године је њихов град био домаћин шахистима, али већ следеће окупиће се у Фочи. На овим надметањима скопљена су и одржана бројна пријатељства. Петар још увек памти сусрет са другом, али и спортским противником из Горажда.
Петар Кораћ, фото: ПЗС
„Упознали смо се пре више од десет година.Причали смо, руковали се, и почиње турнир. Он и ја играмо, а његовом тиму је битно да победе Пера и мене , јер би тиме ишли ка врху. Ми смо пријатељи, али у шаху играмо без пардона. Ја сам у тој партији био бољи и изашао као победник. Видео сам да му није баш право, јер је очекивао победу и изнервирано је отишао од стола. Али, то је спорт. Пријатељи смо и даље, и често се са осмехом сетимо тог догађаја", препричава нам Петар.
И када изгубе за шаховском таблом, не осећају се као губитници, јер су кроз ову игру и путовања увек на добитку. Оваква дружења за њих имају посебан значај.
„То је доживљај и изазов за све нас. Путовања, упознавања, такмичења, све то нас мотивише. Није то само такмичење и шаховска партија, имамо времена и да упознамо град, да се дружимо, да променимо свакодневицу", причају нам ова двојица пријатеља.
Перо је радни век провео у наменској индустији " Први партизан", док је Петар био комерцијалиста у Железници. Ослабљен вид није им био препрека да постижу циљеве које себи поставе. Где год да крену, сваког понедељка нађу се на партији шаха, коју увек заврше пруженом руком.
ПЗС