Шах је и мост пријатељства

Ужице - Ужичани Перо Савичић и Петар Кораћ, већ дванаест година сваког понедељка састају се на партији шаха. За њих је ова игра и спорт и наука. Има тај такмичарски елемент, али кажу да је и много више од тога. За шаховском таблом знају да проведу и по пет-шест сати.

Петар Кораћ и Перо Савичић, фото: ПЗС

"Ово је тренинг за мозак који побољшава меморију и развија логику. То је за нас велико задовољство, јер волимо шах. Некада причамо, али чешће се концентришемо на партију и шта се дешава на табли, и само играмо. Понекад и седам осам партија за редом", каже Перо Савичић, који је у граду на Ђетињи познат и као виртуоз на хармоници.


Добри пријатељи, али и противници за шаховском таблом, Перо и Петар, кажу да не броје међусобне победе. Најважније је матирати противнике који долазе из других удружења.

Перо Савичић, фото: ПЗС

„Нисмо оптерећени победом, и пораз спортски подносимо", прича за ПЗС Петар, док Перо у исти мах додаје да играју на такнуто - макнуто, без сата.

Научили су да играју шах још као деца. Вишедеценијско искуство обезбедило им је и учешће на бројним турнирима.Пре неколико година Ужичани су покренули и надметање шахиста из удружења слепих и слабовидих особа на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине.

„Прво смо кренули са комшијским организацијама из Пријепоља и Пљеваља. Касније се то проширило на Горажде, Фочу, Бијело Поље, Нови Пазар, тако да сада имамо 5-6 удружења, и можемо рећи да играмо међународне турнире. Долазе нам јаки шахисти, и морам рећи да се води огорчена борба за победу", каже Петар.


Ове године је њихов град био домаћин шахистима, али већ следеће окупиће се у Фочи. На овим надметањима скопљена су и одржана бројна пријатељства. Петар још увек памти сусрет са другом, али и спортским противником из Горажда.

Петар Кораћ, фото: ПЗС

„Упознали смо се пре више од десет година.Причали смо, руковали се, и почиње турнир. Он и ја играмо, а његовом тиму је битно да победе Пера и мене , јер би тиме ишли ка врху. Ми смо пријатељи, али у шаху играмо без пардона. Ја сам у тој партији био бољи и изашао као победник. Видео сам да му није баш право, јер је очекивао победу и изнервирано је отишао од стола. Али, то је спорт. Пријатељи смо и даље, и често се са осмехом сетимо тог догађаја", препричава нам Петар.
И када изгубе за шаховском таблом, не осећају се као губитници, јер су кроз ову игру и путовања увек на добитку. Оваква дружења за њих имају посебан значај.

„То је доживљај и изазов за све нас. Путовања, упознавања, такмичења, све то нас мотивише. Није то само такмичење и шаховска партија, имамо времена и да упознамо град, да се дружимо, да променимо свакодневицу", причају нам ова двојица пријатеља.


Перо је радни век провео у наменској индустији " Први партизан", док је Петар био комерцијалиста у Железници. Ослабљен вид није им био препрека да постижу циљеве које себи поставе. Где год да крену, сваког понедељка нађу се на партији шаха, коју увек заврше пруженом руком.

ПЗС

 

Датум објаве: 04.11.2019.

Share






ФОТОГРАФИЈА


Шах је и мост пријатељства, фото: ПЗС

АУДИО


ВИДЕО