Пут до норме за Параолимпијске игре Токио 2020.

Чачак - Паратриатлонац Лазар Филиповић из Чачка, изборио је норму за учешће на Параолимпијским играма у Токију следеће године. Иако види мање од три посто, освојио је треће место на последњој овогодишњој трци, завршио је десети на Светској ранг листи, односно седми на квалификационој ранг листи за Токијо. Да би приближио о каквом је успеху реч, детаљно је описао целу сезону:

На прву трку Светског купа у Аустралији нисмо отишли (2.март), јер нашим пропустима нисмо добили виизу. То је даље резултирало наш пад на светској ранг листи,(30.место) ближе речено отежан улазак на стартне листе за трке (поред трка светског купа ту су биле трке светске серије које носе много више бодова укључујући и Светско првенство као велико финале. Подсетио бих Вас да сам био освајач сребрне и бронзане медаље на СП у Аукланду, Нови Зеланд 2012. године и Едмонтон, Канада 2014.године), а још ближе речено то се односило и на квалификационе трке за игре.

Прву трку светског купа радили смо у јуну месецу у Француској. На овој трци смо прошле године победили. Знали смо стазу и искрено речено, ишли смо на победу. Уз пех који смо имали првој измени(прелазак са пливања на трчање), на линији циља слегли смо раменима и "задовољили се " четвртим местом са 23" заостатком за трећепласираним такмичарима из Израела.

Прва следећа шанса и шанса коју смо знали да морамо искористити било је Европско првенство у Валенсији, Шпанија у септембру месецу.
Док су сви конкуренти до тог тренутка ,имали по 7 трка, нама је ово била тек друга.

Ова трка нам је била циљ сезоне. Поред преко потребних бодова, ишли смо са циљем да освојимо медаљу и да се завиори застава Србије. Пре осам година на Европском првенству одржаном у Шпанији, мој тадашњи пилот, а сад наш селектор и тренер, Марко Павловић и ја били смо прваци старог континента, то је уједно био мотив више за овом жељом.

Рекли би смо да никад спремнији нисмо отишли. Међутим, невреме које је задесило Валенсију тих дана, било је незапамћеног и за староседеоце овог града. Старт трке био померен за неколико сати. Због јачине ветра укинути су свим такмичарима аеро точкови.
Ми смо на трку понели точкове за тренинг као опцију Б, што нам је у целокупној трци одузело неколико секунди
Пливачки сегмент је био доста немиран. Пуно удараца у борби за место у мирној води и бржи талас. Конкретно , ја сам изашао сам из воде модрог ллевог ока и изгубљеним контактним сочивом. Немате времена да констатује те бол.
Огроман напор на бицикли да смањимо разлику за водећим нас је додатно истрошила па смо трку ипак завршили четвртопласирани са 44" заостатка за трећепласираним тандемом из Француске

Још једном-тако близу, а тако далеко.

Након ове трке напредовали смо са 23. На 16. Место на светској ранг листи и добили прве бодове на параолимпијској квалификационој листи.

Тих дана формирале су се листе за последње две трке светског купа у Алањи, Турска и Фунцхал, Мадеира / Португал.

-Нисмо били на стартној листи за Алању, али јесмо за Фунцхал. Бодови нам требају, а седми смо на wait listi ( та листа је формирана на основу ранг листе у свим категоријама према броју бодова).

Срећа прати храбре

Осећао сам да морамо отићи у Алању и чекати брифинг уочи трке и видети да ли се неко неће појавити и ми добити стартни број.
Та идеја да одемо па шта буде-буде, коју сам гурао, није наилазила на отпор, али на сумњу, да.
Пред границом на изласку из Србије добијамо информацију да су се поједини такмичари других категорија из далеких земаља повукли са стартне листе и да смо ми други испод црте.

На самом брифингу се није појавио један такмичар и ми смо добили шансу за трку и нове бодове.

Треће место. Одлична трка. Констатоване ситне грешке које треба поправити за последњу трку.
Освојени бодови позиционирали су нас на 16. место на листи за Параолимпијске игре и на 14. место на светској ранг листи.

Трка траје до линије циља. Све док верујете шанса постоји.

Фунцхал, Мадеира, далеко острво Португала у дубинама Атлантика ;

Задатак јасан. Спортским жаргоном речено "до смрти", знали смо да је ово последња шанса. Најлошији пласман који смо смели да имамо је треће место.

-кратко упознавање са правилима трке-
У категорији слепих-слабовидих имате три категорије Б1 - Б3. Ове три категорије се односе само на "слепе" особе са процентом вида мање од 5%,. Моја категорија је Б2 (2,5% вида).
Такмичари Б1(потпуно слепи) стартују 3 секунде 21стотинку пре такмичара Б2 и Б3 категорије. Што значи да ви на спринт дистанци (750м пливање 20км бицикл 5км трчање) која у просеку траје 1х, морате да скинете ту разлику и победите је. Колико је то? То вам је нпр. На 750м пливања да вам неко бежи више од 250м. На бицикли то је мало више од 2км и на трчању један јак километар.

Ми смо имали друго време на пливању, али и даље недовољно за опуштање, напротив, да смо "ту" и да морамо да загриземо колико год можемо на бицикли без резерве за трчање.
Успели смо додатно да смањимо заостатак иако смо имали четврто време.

Све се решава на трчању.

Трчање нам је најјачи сегмент и да ће то одлучити победника. Стартовали смо као шести.
Како сам оставио кацигу у другој измени и обуо патике био сам свестан да морам дати све из себе и буквално идем до крајњих граница.
На уласку у други круг претекли смо тандем из Украјине (који су два викенда пре у Алањи били други и да нас само пар бодова дели), брзо након њих и тандем из Јапана (оба тандема су Б1). На почетку последњег круга стаза је пролазила кроз успон у тунелу. Зашто вам то спомињем? У том тунелу се решавала трка у доброј мери. У тренутку кад ми је Страхиња рекао "хајде Лаћо, Токио зове", "напали" су нас Јапанци. Морали смо да задржимо прикључак искористимо спуст да се надишемо и узвратио напад. Ризик је био чекати спринт. У последњих 700м искористили смо бољу путању појачали темпо низбрдо и циљни правац дуг 500м до последњег даха.

Проласком линије циља само сам легао и почео да губим свест.
Јаче нисам могао, а слабије није смело.

Обистинило се! Треће место 23 стотинки иза француског тандема Б1. Седми место на параолимпијским квалификационој листи (+ 9 места напредак) и 10. место на светској ранг листи. На игре иде првог 9+1 место које припада земљи домаћину

Није важно какав циљ си поставио испред себе, већ какав пут имаш.
Време ћеш проводити у путу до циља, а не на линији циља. Доситеј Обрадовић

Да је тако, поред ове приче, постојала је и моја борба са лошом крвном сликом и анемијом која ме пратила целе сезоне.

Велику подршку пружила нам је Српска Триатлон Унија, која нам је обезбедила 2,5 месеца припремног боравка у Алањи и финансијски испратила наше трке

Огроман рад тренерског тима: Марко Павловић, Слободан Жугић(пливање) и Властимир Стевановић(атлетика).

Ординација Медицобаланс и Др Аница Милетић која нам је убрзавала опоравак.

Наши пријатељи, породица која увек ту за вас и кад други вагају бити или не.

Ово је велики успех и за наше градове Чачак и Крагујевац. Чачак је добио прву норму за (пара) Олимпијске игре у Токију. И наравно за Србију чије боје са грбом на грудима носимо у све досадашње и будуће победе.

Из тог разлога сам на почетку написао да је успех свих нас, при том немислећи само на Страхињу и мене, а само ми знамо кроз шта смо пролазили у сваком дану са пуним радним временом (ако узмемо просек дана 6 до 9 сати проводили смо у тренингу, неукључујући и саму припрему за тренинг),

Србија до Токија :)

Свака медаља па и моја има две стране.

Ако ми дозволите да поделим са Вама ту другу страну;

Убрзо након повратка са припрема имао сам атлетску трку државног првенства на 10км и заузео 10. место. Тад је већ било извесно да у Аустралију нећемо отићи.
Једно вече добио сам позив да представљам Србију у полумаратон скок трци у Витлејему, Палестина. Трка која се трчи дуж граничног зида између Палестине и Палестине / Израела, под слоганом "Трчимо за слободу". Заузео сам 7. место у конкуренцији 7.000 тркача. Падом на 6км своју борбу за бољи пласман сам изгубио.
На овом путу поред безбројних лепота земље, срдачности народа и префикса ,,Хаџи" на које сам поносан(ходочашће била ми је дечачка жеља), стекао сам и пријатеље који су вредни сваког дана
Под покровитељством Друштва српско-палестинског пријатељства, на челу са конзулом Палестине у Србији, господином Талом Елзик и његове породице, могао сам осетити дух тог народа и заљубити се у њихову културу.
Из тог пријатељства и града Јерихона (најстаријег насељеног града 10 000 година), родила се заједничка жеља о братимљењу два града. Чачка и Јерихона. Први кораци и упознавања представника ова два града обавили смо у мају месецу посетом челника Јерихона.

Мало након ове полумаратонске трке имао сам две трке у Србији. Куп Србије у Панчеву, коју смо радили Страхиња и ја у тандему, али коју нисмо завршили још једним првом у низу. Пукао нам је ланац на бицикли.
Затим државно првенство у дуатлону (5км трчање 20км бицикл и 2,5км трчање). Заузео сам утешно четврто место

Спортом без граница

Већ четири године уназад једном годишње у Ријечи истрчи полумаратон са великим пријатељем Др професором Хрвоје Влаховић, који је редован професор на факултету здравствених наука у Ријечи и селектор триатлон репрезентације Хрватске.
Ово Вам пишем, јер смо ми тандем трчањем где је Хрвоје у улози мог водича показатељи да границе "живе" само у нама. Уједно основали смо пре три године фонд за прикупљање средстава које ће нашим трчањем помоћи и служити студентима са инвалидитетом ,Ријечког свеучилишта, а огромну помоћ пружају нам организатор Зоран Медвед и Хрватско-српско пријатељство, односно Др Никола Иваниш и Дуле Николић.

Како су ми трке требале због симулација, одлучујемо се да "празан ход" искористимо за бициклистички маратон од Крагујевца до Мостара(два братска града) и триатлон трку на Јабланичком језеру
Овде морам споменути младог Вељка Максимовића, клубског другара који бележи сјајне резултате у млађим сениорима. Трка наЈабланичком језеру имала је изузетно технички захтеван бициклистички сегмент, који ја сам не БиХ могао да видим, а како сам био у бољој атлетској спремности, одлучили смо се да радимо трку заједно. Вељко ме наводио на пливању и бициклу, а ја сам на трчању јурио пласман и тако у спринт финишу за пола секунде добио треће место.

Нашу уиграност искористили смо још једном и 4 дана по повратку из Валенсије , а 14 дана пре Слање, Вељко и ја смо у тандему одрадили полу Иронман у Београду (11ТРИ Београд) а ту су дужине (1,9 км пливање 90км бицикл и21км трчање) и заузели пето место у апсолутној конкуренцији, тачније треће место на државном првенству. Што је сјајан успех узмемо ли у обзир да се за ову трку нисмо спремали, да нам је други такмичар откинуо врпцу којом смо на пливању везани за скочни зглоб и дасмо морали да идемо на осећај остатак пливања.

На крају све се успешно завршило. Орни чекамо нову сезону, а свим (не)успесима захвални с, јер су нас ојачали.

ПЗС

 

Датум објаве: 01.11.2019.

Share






ФОТОГРАФИЈА


Лазар Филиповић, фото: ПЗС

АУДИО

Ова објава нема аудио снимак!

ВИДЕО

Ова објава нема видео снимак!