Ивана Величковић: МОЈ СВЕТ САЗДАН ОД СТИХОВА

Једна од мојих животних жеља била је да до 15 године објавим збирку песама за децу, и то ми се остварило, поносно прича млада песникиња из Чачка, Ивана Величковић. Њен првенац “Сањалице” објављен је 2002. године, а затим је свет поезије обојила песмама и збиркама Чаробни врт детињства (2011) И Чаролија слова И бројева (2014).

Ивана Величковић, песникиња Фото: ПЗС 

“ Прву песму сам написала у седмој години, али сам почела да се бавим поезијом мало озбиљније када сам изгубила вид у осмој години. У шали кажем да су ми песме као лек који ме смирује”, са осмехом на лицу и ведрином у гласу прича ова млада Чачанка, која види само 5 посто.

Већину песама написала је из кратке риме. Тако је песма Анина шнала , настала из само две речи које су јој се “врзмале по глави”, грешка и тешка (песму Анина шнала можете прочитати на крају текста). Ивана је основну школу завршила у Чачку са одличним успехом , а школовање је наставила у Београду у Медицинској школи, физиотерапеутски техничар. У одељењу за слепе и слабовиде особе први пу се сусрела са белим штапом и Брајевим писмом.

“Одлазак у Београд ми је променио живот. Почела сам самостално да упознајем свет, а своје жеље и снове да остварујем када сам научила Брајево писмо, са којим сам се срела тек на почетку средње школе. Када сам напипала тачке на папиру то ме подсетило на тетрис који сам често играла као мала док сам још видела…тако сам памтила слова и врло брзо научила. Желела сам што пре да научим да читам и уђем у свет књиге самостално. То ми је помогло да проширим свој речник и подстакло писање песама”, прича нам Ивана.

О том период написала је и једну од омиљених песама “Мој свет”, која говори о осећањима пре него што је научила Брајево писмо, и како се свет отворио за њу након што га је савладала.

Фото: ПЗС

МОЈ СВЕТ

Као пупољак руже,
који тек треба да процвета,
затворена сам била
пуних петнаест лета.

Таман се облак
нада мном разви,
тада престаше дивне чари
све оне игре и забаве
којим се веселе моји другари.

Постадох тада птица без крила,
што не може да узлети
путем плавог свода,
нисам знала шта је радост
названа слобода.

Цео живот ми је био
као и јесмо и нисмо,
све док једнога дана
не открих Брајево писмо.

Од тада све се променило,
снови су постали јава,
као да ми се одједном
упалила звезда плава.

Размакнуше се облаци,
одјездише многе бриге,
преда мном се створи
чудан свет,
јер могу сама да читам књиге.

Таман се облак вије,
још увек у мом свету,
али уз помоћ Брајевог писма,
упознаћу целу планету.

Све песме (37) које су објављене у првој збирци Сањалице, зна напамет.

“ До 15 године трудила сам се да све песме научим напамет. Пошто нисам знала Брајево писмо, користила сам папир и оловку и писала крупним словима, али како нисам добро видела, док не научим целу песму нисам остављала папир. Да би могла да наставим стих, морала сам да знам све риме пре њега, и тако ми је свака песма остала урезана у сећању”, прича Ивана и додаје да се у средњој школи ипак више посветила читању, јер је желела да упозна свет кроз књигу.

Иванина тетка Милена Јандрић каже да је прве стихове увек читала оцу Владу, који јој је био највећа подршка. Њена упорност и жеља за откривањем света су чудесни.

Милена Јандрић, Иванина тетка Фото: ПЗС

“ Нисам могла у Београду да донесем књига из библиотеке, колико је она могла да прочита. Толико је била жељна читања да када почне, не одустаје док не заврши. А што се тиче песама, ја се увек питам одакле јој та инспирација. Ипак, морам признати да кад је љута И повређена, тада највише пише, али та своја осећања износи на духовит начин”, прича Милена.

Ивана за себе каже да је дете у души и због тога јој је најлепше када пише за децу. Поред три збирке, има око 200 необјављених песама. Једна од њих “Завичај”, обојена је сликама Чачка, и посвећена свима који су далеко од свог родног града.

Млада поета већ 10 година ради као физиотерапеут масер на Одељењу рехабилитације у чачанској болници.Себе је у једној песми упоредила са бистром пчелом, тврдоглавим јарцем и ћутљивом рибом, и каже да јој управо те три особине трасирају животни пут.

“Не разликујем се од људи који виде.Питање је воље и упорности колико ће и како неко да се докаже. Ја сам се исказала кроз песме, кроз књиге, кроз моју самосталност”, прича Ивана. За песме које још увек нису угледале светлост дана кратко каже

“Видећемо, још се ништа не зна. Живот је испред мене”.

АНИНА ШНАЛА

Док је за столом књигу читала,
Ана је замишљено мајку питала:
“Мама, зашто шнала не расте
Као што расту роде и ласте?
Какву је купиш таква остане,
На мојој глави проводи дане.”
Ал’ тада мама поцне да се смешка:
“Кад би порасла била би тешка.
Па не би пронашли шналу праву
За твоју лепу малу главу.”

 

СВАДБА

По шумици поштар зека
носи писма из далека
Прави лисац журку праву,
зове госте на забаву.

Ожениће госпа ћурку,
па сад зове све на журку.
У званици одабрани
све лисице и ћурани.

Велико се славље спрема,
какво шума никад нема.
Кума меца бунду шије,
какву свет видео није.

Тете лије у сватове
обућиће јакне нове.
Све од крзна и од свиле,
да би праве даме биле.

Стари сват је вук баш главом,
овенчаном шумском славом,
Испод капе косе седе,
вучје очи оштро гледе.

Оркестар је познат свима,
свира шумом годинама.
То је квартет птичји прави,
задужен да штимунг прави.

Пева јастреб оштра кљуна,
помаже му млада жуња,
Орао им свира бас,
стари гавран контрабас.

Сви весели пуни среће,
само сова доћи неће.
Мудра дрема наврх дуда,
гледа каквих има чуда.

“Ал је ова ћурка луда!
Видела сам триста јада,
Ово чудо не до сада!
Ова ћурка баш је ћурка!

Ово неће бити журка!
Каква свадба, какво славље!
Весеље ће бити лавље!

Торте, ручак, свадбу красе,
А на овој биће, зна се,
Главно јело на крај журке,
Печење од ове ћурке”.

ПЗС 

 



 

Датум објаве: 27.11.2018.

Share






ФОТОГРАФИЈА


Ивана Величковић, песникиња Фото: ПЗС

АУДИО


ВИДЕО